Gde život prestaje, tu legenda počinje

Dijego je baš takav bio Argentina, bio narodni i bio običan, a virtuoz na terenu. Kao i svi, a nadareniji od ostalih u tom magičnom pravougaoniku. Jedan od svih nas, a opet najbolji do one mere do koje je hteo, a mogao je još mnogo više.

Godina 1987. – jug siromašne Italije, tačnije Napulj. Nešto što po stanju stvari u Italiji nije trebalo da pripadne temperamentnoj masi sa juga zemlje, stiglo je podno Vezuva – Skudeto. Prvi u istoriji kluba. Radosti je bilo na pretek, spojili su se nebo i zemlja, vulkanska lava sa uzavrelim srcima, banditi i prosjaci, dobro i loše, ma Bog i Đavo. Sve!
Živi svedoci koji su bili toliko srećni nisu znali šta će sa sobom, morali su da obaveste i mrtve.
„Ne znate šta ste propustili“ – od tada, pa do dana današnjeg stoji na ulazu u napuljsko groblje. Legenda ide toliko daleko da kažu da je kasnije pisalo – “ili možda nismo”.

Sada će i mrtvi saznati, ispričaće im kreator, učesnik ili kako italijani vole da kažu protagonista svega toga – Dijego!

Godina 2020. – trula, depresivna i morbidna, ceo svet je obuzet virusom korona, ali će 25. novembar ostati upisan još crnjim slovima, jer se bog u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, dabome fudbalu, vinuo u nebeske svodove i ostavio Argnetinu u jecaju i suzama, Napulj u neverici, plaču i bolu, a ceo svet u stanju besa da je ova i ovakva godina pored svih tihih heroja iz raznih društvenih branši i slojeva, morala da uzme i njega – El Pibea, Božju ruku, Dijega Armanda Maradonu. Jednog jedinog i neponovljivog.

U Argentini i Napulji više ni korona nije bila važna, pobedio ju je. Neće se samo po njoj pamtiti ova godina – veći je od nje! Ljudi su na ulicama, u Buenos Ajresu pozdravljaju auto kojim se telo legenradnog igrača prevozi do predsedničke palate, u Napulju se pale sveće ispred stadiona koji se više neće zvati San Paolo, već, a kako drugačije Dijego Armando Maradona.

Sve se dogodilo posle kardiorespiratornog napada, srčanog udara, koji je doživeo kod kuće u Tigreu.

“Dijego je otišao i sa sobom je odneo fudbal. Ništa više neće biti isto. Nikada više”, pisao je tada Ole, najveći sportski list Argentine.

Mnogi će reći da, s obzirom kako je živeo i imajući u vidu njegove probleme sa drogom, nije mogao duže. Ali Dijego je baš takav bio Argentina, bio narodni i bio običan, a virtuoz na terenu. Kao i svi, a nadareniji od ostalih u tom magičnom pravougaoniku. Jedan od svih nas, a opet najbolji do one mere do koje je hteo, a mogao je još mnogo više. I da, uz dužno poštovanje svima nikada niko neće izazvati ovakvu histeriju u svetu, kao odlazak El Pibea. Pa i zbog toga je poseban.

U Argentini se, poput njegovog života i smrt pretvorila u haos. Kovčeg je bio izložen u predsedničkoj palati, trebalo je da tu ostane tri dana, ali je porodica odlučila da bude samo jedan. Hilajde ljudi se slivalo jecalo, pevalo, navijalo, skakalo, ničice padalo, plakalo i molilo za Dijega. Kolona je bila duga, u jednom momentu i 18 kilometara se čekalo, kako bi se poslednji put prošlo pored Maradone. Kada je policija ipak morala da preseče kolonu i prekine obilazak počeli su neredi. Formiran je kordon, baco se suzavac i pucalo gumenim mecima.

Dijego je rođen 30. oktobra 1960. godine u Lanusu, Buenos Ajres. Pamtićemo ga kao jednog od najvećih ljudi ove igre. Počeo je sa fudbalom u Argentinos Juniorsima, a igrao je još za Boku, Barselonu, Napoli, Sevilju, Njuels i ponovo Boku. Za reprezentaciju Argentine odigrao je 91 utakmicu i postigao 34 gola.

Osvojio je Svetsko prvenstvo 1986. godine sa Argentinom.

Naravno da će onaj gol Englezima kada je promešao čitavu Englesku ekipu krenuvši sa svoje polovine ostati upisan u almanasima verovatno kao najlepši u istoriji ove igre. A šta tek reći o “Božjoj ruci”.
“Čekao sam saigrače da dođu i da mi čestitaju, da me zagrle i niko nije dolazio… Rekao sam im ´Dođite da me zagrlite ili sudija neće priznati gol.´ Čak iako je bila ruka, bila je to Božja ruka”, najbolje je sam Armando opisao taj trenutak.

Da se za tren vratimo na Napulj. Tamo je bio, a i dan danas je sve, iako je možda rečenica koja provejava Apeninima od trenutka smrti ta koja kaže da je otišao, na primer u Juventus, da bi danas bio živ. Kamora, pritisak, droga i sve ostalo kao da je izvuklo iz njega sve što je imao, a on to ipak nije želeo da se vidi. No on je osećao. Ipak da se desilo to tako, ne bi danas i posle toga bio to što jeste.
Mi koji ga nismo gledali uživo slušali smo priče da ko nije doživeo te godine u Napulju sa Maradonom, propustio je najbolju žurku u istoriji grada. Kažu i cele Italije. Niko ne zna da slavi kao sirotinja. A on je bio zastava obespravljenih i poniženih. Sunce slobode. Takav je i otišao, a istorija je htela da to bude na dan kada se Bogu predstavio i njegov priajtelj Fidel Kastro. Ima nešto u toj italijanskoj reči katokomunista.

Jel možete da zamislite Mesija ili Ronalda kako odlaze danas u Kaljari, Bastiju, Đenovu i osvajaju titulu. Budimo realni – teško. E to se desilo Maradoni.

Sreća i njegov loš momenat u Barseloni se osmehnula tada Naplitancima, dobili su dijaman, dijamant koji je obasjao čitav grad i regiju kao sunce sa argentinske zastave. Njegov dolazak bio je senzacija, a sve ostalo bilo je istorija.

Tog jutra su lokalne novine napisale:

“Problemi komunalija, zaposlenja, gradskog prevoza, škola više nisu bitni. Stigao je Maradona!”

I sada je svemu tome došao kraj ili neki novi, drugačiji početak. Nema više Maradone, ali kako reče njegov sunarodnik Mesi, Maradona ne može da umre, on će živeti večno. Za života je izgradio sebe, napravio legendu, postao mit, sada će to ići sa kolena na koleno. Dokle god bude bilo sveta i veka, dokle god neko bude terao bubamaru na zemlji ostaće zapisano jedno ime, da se pamti, priča, prepričava, plače, raduje, veruje i iznova se vraća njemu – Maradona.