M11AJLOVIĆ

Godina hiljadu devetsto devedeset i neka, jug Srbije

Spoznaja sveta, daleko je još spoznaja samog sebe, a još manje događaja koji me okružuju. Pikanje bubamare u ulici u kojoj ste najmlađi obično bi značilo da ste uvek na golu ili na klupi za rezervne igrače (da, imali smo i to). Međutim, dogodi se nekad i da je kojem timu potreban igrač u polju, naravno pozadi, da stoji u odbrani. Mogao bi to mali Mihajlović. Iako se kasnije ispostavilo da nije mogao i od fudbalske karijere nije bilo ničega, to doba donelo je ljubav prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.

Ruku na srce, niko je u porodici nije toliko voleo (sada je trka sa bratom, jer se na nekog moralo preneti i neko je morao da sluša sve te statističke podatke, a ko drugi nego mlađi brat), ali 1998. godine počinje Mundijal koji pamtim kao svoj prvi, a na njemu, gle čuda, jedan Mihajlović. Dobar, čvrst, sa sjajnim udarcem, ludom glavom i jakim karakterom. Nisam bio mnogo veliki da sve to znam od pre, ali se to i preko malih (zaista tada malih) ekrana videlo.

14. jun 1998. Jugoslavija – Iran

Početak prvog „mog“ Svetskog prvenstva. Mučili smo se, koliko se sećam, nije mogla lopta u gol, ali smo nekako svi čekali prekid, slobodnjak i majstora da to reši! Rešio je! Jedan, iskosa sa leve strane prošao je tik pored gola, ali je drugi bliži bio presuda Irancima nakon koje je usledio tradicionalni i kultni trk ka klupi. Počeli smo Mundijal trijmfom, doneo ga je Mihajlović!

21. jun 1998. Jugoslavija – Nemačka

Znali smo već tada, naučili su nas, da je sa Nemcima uvek derbi, da nismo baš u prijateljskim odnosima i da će posle pobede protiv Irana ovo biti sjajna šansa da se prođe grupa. Da, tada sam prvi put skontao kako funkcionišu stvari na Svetskim prvenstvima, formati, postave, trista čuda….

Čitava ulica gleda, nikog nigde, samo se u vrućem danu čuje navijanje kroz prozore otvorenih terasa. Mlađani Deki Stanković pogađa posle dodavanja Mijatovića, pa potom i naš Piksi posle pokušaja Kovačevića duplira prednost. Ekstaza. Radujemo se neizmerno, ali čujemo starije: „Nemci su to, oni igraju fudbal 90. minuta! Polako!“

Gle čuda, stvarno su ti Nemci zeznuti, kasnije sam i sam to saznao, iako sam se već zrele 2010. ponovo radovao kada je Lane završio u kanalu iz koga kažu srpski fudbal i dalje nije izašao. Slobodan udarac za Švabe i ne! Mihajlović želi da izblokira loptu, pogađa ga malo ispod kolena i vara Kralja za strepnju. Nije bila uzaludna, jer kako rekoše matorci, igraju to Nemci 90. minuta – 2:2! Pokušali su Germani da nas porobe do kraja, ali isti taj Miha nije dao! Nezaboravni trk Jensa Jeremisa, pad, a onda i žestoka svađa, te pljuca Mihajlovića ka Nemcu na koju smo svi skočili, VAR naravno nije regovao, a mi smo izgubljene bodove nadoknadili Mihinim kohonesima! 

Dobili smo posle i Amere, ne znajući da će za godinu dana oni nas u borbi koja je Mihajloviću mnogo teško pala. Krili smo se, bežali, pogodio nas je novi rat, nakon onog kada sam se rodio, a kada je Miha sa Zvezdom podigao svoj najznačajniji fudbalski trofej – ušati pehar Lige šampiona!

Kasnije sam saznao da je on, tamo u Italiji, tražio sastanke sa državnim vrhom, da je Italija morala da šalje avione na njegovu zemlju, da je saznao da ni njima nije bilo drago, ali da su svi pijuni velikog brata preko bare i da se u takvim situacijama ne sme reći ne. A on je smeo! Nosio je majice koje osuđuju bombardovanje, slao pomoć i pomagao na načine na koje je mogao, naravno to smo saznali sa pojavom interneta, ali sve to pokazuje kakav je čovek bio – veliki!

Kada su prošle nedaće rata, nastavio sam i sa školom, a onda godina 2000. i Evropsko prvenstvo, niko nije ni slutio da će to biti poslednje koje smo igrali do dana današnjeg!

Pre prvenstva kvalifikacije, a tamo njegovi, naši, a nisu ni njegovi, ni naši – Hrvati! Miha je, kao što svi znaju, rođen u blizini Vukovara, majka mu je Hrvatica, a on sam je trpeo mnogo zbog svog srpskog porekla i zbog toga što je Srbin u „ljepoj njihovoj“ gde Srbe treba očistiti tako da im se izgubi svaki trag, kako je znao govoriti prvi u Hrvata toga vremena. Očistio je u tom odlučujućem meču oktobra ratne 1999. godine Miha svojom partijom stadion „Maksimir“ , a Jugoslavija je posle 2:2 u glavnom gradu Hrvatske, na očigled Tuđmana, prošla dalje, ostavivši gorak ukus prepunom stadionu. Kasnije je Miha vodio svoju Srbiju u kvalifikacijama protiv Hrvatske i sa klupe, poražen je u čudnim okolnostima građenja tima i bildovanja karaktera, ali to je bio on, jedan, jedinstven i neponovljiv u svetu fudbala!

Na tom Evropskom smo doživeli katastrofu protiv Holandije, prošli smo naravno grupu, sa Mihom je to uvek bio slučaj, ali se dalje nije moglo.

U Italiji i Evropi on je i dalje bio sjajan. Odrastao sam gledajući Seriju A, retko kao Romanista navijajući za njegove timove, ali nije to bilo bitno, divljenje je uvek bilo tu. Slobodnjak gol, špartao je gore-dole, bilo ga je svuda, sa klupe je pomno pratio i pomagao, pa posle trofeja sa Lacijom i Interom, nije ni čudo što ga je Robarto Manćini odmah posle igračke karijere stavio u svoj stručni štab.

Radio je kasnije i sam, bio jako poštovan u Bolonji, Kataniji, prešao je u Milan, a poštovali su ga i Rosoneri i Neroazuri, kao Lacijalu, koji je igrao i za Romu, nisu ga voleli, ali nikada nisu zaboravili da je onog martovskog dana 1993. godine sugerisao svom mentoru i trenerskom ocu Vujadinu Boškovu da u igru ubaci Frančeska Totija, kojem se Rim klanja kao poslednjem rimskom princu.

Kako sam sve više ulazio u problematiku fudbalske igre odrastajući, on je uvek bio tu. Na terenu, na klupi, nosili smo igrom slučaja isto prezime, pa je i ponos bio veći. Kada je pre par godina ustanovljeno da ima leukemiju, verovali smo svi znajući njegov karakter da će bolest ustuknuti, jer kada se Miha namešta i zainati nema odbrane. I tako je bilo. Neverovatno je šta smo čitali i videli, kako se borio, kako je bolestan vodio treninge Bolonje što iz bolnice, što iznenađujućim pojavljivanjem u trening centru pred bitne mečeve. Igrači su mu to vraćali, a kako i ne bi. Borio se kao lav u bezizlaznoj situaciji, pobedio je prvi put, bio nadomak pobede još jednom, ali nezgodan je bio protivnik. Nije se dao, žilav, besprekoran, kakav je i Miha bio, rvali su se tako skoro tri godine, na kraju nije mogao i onda muk….

16. decembar 2022. godine

Već sam dovoljno mator, indirektno sam i dalje u fudbalu, jer znate kako to ide kada je ljubav u pitanju. Vraćam se sa „pravog“ posla i čujem vesti iz Italije – umro Siniša Mihajlović. Nije pobedio ovoga puta, nije mogao, lav je na kolenima i neće ustati. Heroj detinjstva i fudbalskog zaljubljivanja je otišao. Nije mi ništa, nije član porodice, a nekako kao da jeste. Ne samo meni, svima nama koji smo voleli reprezentaciju i fudbal u turbulentnim devedesetim godinama. Kao da je pod svetlima reflektora bio jedan od nas, čiji se glas čuje, koji pokazuje srpski inat, srpski prkos svemu lošem i tvrdoglavost i kada ne treba. Takvog više nema….

Nadali smo se, priželjkivali da nakon Bolonje sada preuzme nekog italijanskog velikana, možda bi Vlahović i Kostić sa njim u Juventusu bili još bolji, a Juve grizao na svakom meču i ratničkim mentalitetom, koji mu nedostaje, uspeo da se vrati u vrh, da će možda jednog dana sesti i na klupu svoje Zvezde i tu zatvoriti još jedan krug, ako on uopšte može to, s obzirom na uspeh iz Barija gde je sve rečeno. Nadali smo se da će u poznijim godinama doći ponovo i na klupu Srbije gde kao da je ostao nedorečen nakon kvalifikacija za Brazil, kada je taman oformio tim, ali pravičan i tvrdoglav kakav je bio nije to sebi mogao da oprosti i povukao se, održavši reč, iako je čitava zemlja želela da tu i dalje ostane. Nadali smo se, verovatno je i on….

Sada, kada ga nema fudbal je izgubio mnogo, mi što smo uz njega i ostale momke iz 1998. I 2000. Odrastali polako gubimo svoje heroje. Valjda starimo i sve to zna da boli…no, vreme teče dalje. Naš heroj Miha će na neko bolje mesto pucati slobodnjake, u živi zid će biti anđeli i on ih neće pogoditi, samo će oni ostati u najboljem položaju da kada se okrenu uvek vide loptu u mreži, a on sa podignutim rukama trčati ka klupi i prijateljima da to proslavi.

Večna ti slava, legendo!

Autor: Nikola Mihajlović