Брат, товарищ, barát i arkadaş

Bratski i miroljubiv naslov je najmanje što se može poručiti, s obzirom šta se u istoriji sve desilo između Srbije, Rusije, Mađarske i Turske, reprezentacija koje će odmeriti snage u ovogodišnjoj Ligi nacija.

Mogao se ovaj tekst krenuti i sa Vučić, Putin, Orban, Erdogan, ali kako ne bi otišli stranputicom i skrenuli sa sportskog koloseka, okrenućemo se fudbalu. Mada kao da jedna ovakva grupa nikako nije slučajno zapala i nekako kao da ne kreće bez razloga u ovo doba. No, ostavimo tu stranu medalje, jer ko zna šta bi nam sve pokazala.

Što se fudbala tiče, druga UEFA Liga nacije počinje, Srbije je avanzovala za jedno mesto i sada smo u Diviziji B, pa će nam i protivnici od prošlogodišnjih (Rumunija, Crna Gora, Litvanija) biti jači, a takmičenje još zanimljivije.

Samo prvi u grupi ide dalje, u prvu Diviziju, da odmeri snage sa najjačima, poslednji se vraća u Diviziju C, a ostala dva ostaju tu i za naredni ciklus i eventualno čekaju neki baraž, ako se kroz kvalifikacije ne izbori Mundijal.

“Zbornaja komanda” iza sebe ima verovatno najuspešniji post-sovjetski period. Renesansa na domaćem Mundijalu, a onda i lagan prolazak kroz grupu na Euro predstavlja veliki pomak u fudbalskoj Rusiji. Stanislav Čerčesov je napravio dobar tim sastavljen uglavnom od mlađe garde, koju predvode Golovin, Mirančuk, Zobnin, Bakaev, ali i proverenim snagama na čelu sa Dzjubom, sjajnim Fernandesom, Smolovim i ostalima koji su se uklopili u sistem iskusnog stratega i to daje rezultate. Igraju Rusi moderniji fudbal i dalje je to sovjetski tvrdo, na rezultat, ne umiru u lepoti, ali daju rezultate, a to se od reprezentacije i traži.

Ponovni napredak doživljava Turska, a ceo posao je ponovo započeo sultan turskog fudbala – Fatih Terim, a sada sjajno radi jedan od najboljih stratega u ovoj zemlji, Šenol Guneš. I dalje imaju Turci raznorazne bubice, znaju da pobede svetske prvake Francuze, ali i da izgube bodove kad ne bi valjalo, ali takvi su. Doduše, ruku na srce mnogo bolji i stabilniji nego u nekim ranijim godinama. U prethodnih 13 duela imaju samo jedan poraz na Islandu, sve ostalo su remiji i trijumfi, izborili su, poput Rusa, Euro, što pokazuje da su u velikom naletu. Mladi igrači poput Sojunčua, Demirala, Undera, Tufana i ostalih predvode jednu jaku konjicu sa istoka.

Nova nada se budi. Nije laka konjica kao u dobra stara vremena, ali nije ni tragedija kao kada su u sred Panonije poraženi od Jugoslavije 1997. godine sa 1:7. Generacija Mađarske koja je zajedno sa Srbijom Veljka Paunovića bila na Mundijalu na Novom Zelandu polako stasava. Neki su se izgubili kao što je to slučaj i kod nas, ali zaloga za svetliju budućnost ima, pogotovu što se kod našeg severnog suseda dosta ulaže u najvažniju sporednu stvar na svetu. Nisu uspeli da se izbore za Euro u konkurenciji Hrvatske i Velsa, mada ostaje zabeležena pobeda protiv Hrvata na domaćem terenu.

Protivnike smo videli, dobili i valja im se suprotstaviti, a kakvi smo mi to će samo vreme ispred nas pokazati i naravno njegovo visočanstvo teren.

Selektor Tumbaković i igrači poručuju da je Liga nacija priprema za ono glavno, a to je baraž sa Norvežanima, a onda, nadamo se svi, odlučujućem susretu za plasman na Euro posle 20 godina, protiv pobednika susreta Škotska – Izrael.

Međutim, igra za reprezentaciju mora biti sveta, mora se postizati dobar rezultat, mora se graditi identitet i na krilima svega toga unapred dobijene utakmice rešavati već kada protivnik pomisli da mu je rival Srbija, a jače od sebe naterati da im je neugodno kada na žrebu vide poređane crvenu, plavu i belu boju sa orlom u sredini.

Zašto ne početi sa građenjem identiteta odmah. Neka dobri rezultati budu generator uspeha i neka ove dve utakmice pokažu Norvežanima da je korona “pomerila” Euro da bi Srbija na njemu učestvovala.

Neka Rusija i Turska kao nekad davno budu uvertira u svetliju budućnost Srba. Orlovi, kad, ako ne sad?!