Kad, ako ne sad? Ko, ako ne vi?

Zajednički imenilac za sva imena država koje smo promenili bio je neodlazak ni na jedno prvenstvo Starog kontinenta, od čuvenog “tiganja” do dana današnjeg. Ljudi koji sada imaju i više od 20 godina nikada nisu svoju fudbalsku reprezentaciju videli na Euru.

Bio sam tada klinac, ali dobro se svega sećam – Belgija i Holandija 2000. godine. Prva pomisao na tu godinu, uz dužno poštovanje svim ostalim događajima, jeste utakmica ne Euru sa Slovenijom i dolazak od 3:0, na 3:3 za svega 6 minuta, ludnica sa Španijom, uz naravno krađu francuskog sudije i ono bolno torpedovanje Klajverta i društva u Roterdamu, na čuvenom „Tiganju“.

Upravo taj tiganj nas je poslao na smetlište evropskog reprezentativnog fudbala, a bilo je to 25. juna 2000. godine i da bilo je to pod imenom SR Jugoslavija, potom smo se zvali, da se podsetimo, Srbija i Crna Gora, a onda i Srbija. Zajednički imenilac za sva ta imena bio je neodlazak ni na jedno prvenstvo Starog kontinenta, od “tiganja” do dana današnjeg. Ljudi koji sada imaju i više od 20 godina nikada nisu svoju fudbalsku reprezentaciju videli na Euru. Bruka!

Mi neki smo imali privilegiju da to gledamo, gledali smo Zlatka Zahovića  kako pleše na stadionu na kome je pre dve nedelje Partizan poražen od Šarlroe i kako se Jugosloveni u plavim dresovima za 6 minuta vraćaju i dolaze do izjednačenja i to bez Mihe, koji je naravno izgubio živce i dobio crveni karton. Savo Milošević je dominirao, postigao dva pogotka u tom remiju, a onda u rutiniranju Norvežana (1:0) bio strelac, da bi potom usledilo ludilo zvano Španija.
„Jan Brajdel“ stadion u Brižu i dva gola Španaca u debeloj nadoknadi vremena (3:4). Ponovo je naravno i Savo bio strelac, igrali smo egal sa moćnim Špancima, ali je onda penal u 94. minutu iz koga Gaizka Mednijeta vara Kralja i Alfonsov gol, drugi na meču, u 95. bacaju Špance na prvo mesto grupe, koju nisu trebali ni proći dva minuta pre toga. Jugoslaviju to stavlja na drugo mesto i na okršaj sa Holanđanima, na njihovom terenu, u vućem tiganju. Španci su otišli na Francuze, verovatno da ni njih ne bismo prošli, kao šampione sveta iz upravo Francuske 98 godine, ali gorak je ukus koji osetiš kada ti neko oduzme pobedu koju si već ostvario.

Sa Holanđanima je ta generacija već imala iskustva. Na pomenutom Mundijalu 1998, smo već igrali sa njima, opet u eliminacionoj fazi. Da, da ljudi koji sada imaju preko 20 godina nisu gledali svoju reprezentaciju kako je na velikom takmičenju izašla iz grupe! U Tuluzu smo „stradali„ nesrećno, prečka iz Mijatovog jedanaesterca se i danas na renoviranom stadionu trese, ali tih 2:1 kao da je davalo neku nadu za osvetom, za čuvenim srpskim inatom, po ko zna koji put odenutim u jugoslovenske boje. Ali ovoga puta se sve rasprštalo kao mehur od sapunice. Jedan čovek, čiji sam kasnije i dres imao, doduše u bojama katalonskog velikana, pretvorio je inadžije u miševe, pretvorio je nadanja u stradanja, pretvorio je poslednji meč ove zemlje, kako god se ona zvala, na Euru u tragediju od koje se i danas ježimo – Patrik Klajvert. Het trik i ne samo to, Mark Overmars još dva puta, te autogol Govedarice za prženje u tiganju, za oproštaj od njegovog visočanstva Eura za naradenih i više od 20 sumornih godina. Doduše do kraja je Savo pogodio i podelio titulu najboljeg strelca prvenstva, upravo sa Patrikom.

Bili smo tada ljuti, ogorčeni, psovali smo i verovali da ćemo biti bolji u novom milenijumu, da ćemo 2004. u Portugalu biti pravi, no avaj, nismo ni otišli. Nema veze, idemo na sledeće – nisu nas videle ni Austrija i Švajcarska 2008, preskočili smo i Poljsku i Ukrajinu 2012, a kada se Euro proširio, pa išlo 24 reprezentacija 2016. u Francusku, mi smo opet gledali na TV-u i navijali za druge, ne ostetivši tu EURO euforiju punih 20 godina!

Korona kriza je pomerila odigravanje Eura2020, naravno da mi nismo kroz regularne kvalifikacije završili tamo, ali zato sledi baraž. Dakle, imamo šanse. Dve pobede nas dele od odlaska na Ostrvo i grupe sa Englezima, Hrvatima i Česima – poslastica. Svi su za stolom, karte su podeljene i čeka se četvrti član koji može biti onaj koji ima keca u rukavu. No ostavimo njih da čekaju. Kako do tamo stići?

Norveška! Da, ona koju je Savo rutinirao u grupi pre 20 godina stoji na putu. Tada je se nismo plašili, tada smo taj meč “odradili” i gledali ka Špancima, a sada je situacija drugačija. Stariji smo za 20 godina i neiskusniji, nije greška u kucanju, neiskusniji. Sve bitne mečeve u tim godinama smo izgubili, nismo dobili Sloveniju u Sloveniji da bi otišli na Euro, nismo dobili Švajcarsku u Rusiji da bismo prošli grupu, nismo dobili Australiju u Južnoj Africi da bi opet izašli iz grupe Mundijala 2010. Nismo, nismo, nismo jer nismo bili pravi! Nema kuraži, nema inata, nema vatre u očima kada krene “Bože pravde”.

Pravdalo se tada da je “Hej Sloveni” gušila entuzijazam, moral…. Šta sada guši? Neće biti da je do himne, do nas samih je! Mora se želeti više, mora se evidentan kvalitet pokazati na terenu, mora se biti mudar, a hrabar, ne samo hrabar sa ludom glavom na ramenima. Jer je onda ubrzo neće ni biti. Sa štitom ili na njemu, ali sa strategijom.

Odlučujući duel je tu, Oslo is coming! Nakon toga, ako se prođe i meč lopta na svom terenu protiv boljeg iz meča Škotska – Izrael.

Molim vas, nemojte opet uprskati, svi smo iza vas iako se to možda ne oseća. Nema publike na stadionu, nema prenosa na nacionalnoj televiziji, ali će svi gledati. Tih 90 ili više minuta ste nam sve, nema pljuvanja, nema negativnosti, nema pominjanja bliže i dalje rodbine. To ćemo kad se završi negativno, ali ako pobedite ste heroji ubogog naroda! Odigrajte za sebe, ne za narod, ne za državu, ne za himnu, samo za sebe. Pamtiće vas šta uradite u tom dresu, nikakvi Mančesteri, Interi, Madridi, Liverpuli, Rimovi, Moskve neće pamtiti tako dugo i tako srećno ili tužno kao Beograd, Niš, Novi Sad, Kragujevac, Banjaluka, Podgorica, Kosovska Mitrovica, ali pre svega Ljig, Lajkovac, Sombor, Bela Palanka, Irig, Svrljig, Užice ili Čačak. Svi mi ćemo se sećati ko je iskoristio ili upropastio novu šansu, svi mi ćemo drhtati i protiv Škota ili Izraela i svi mi 20 godina čekamo da na jednom Euru čujemo “Bože pravde” i vidimo kako mirno stojite pred trobojkom sa orlom.
Mi čekamo, još uvek, a vi ste tu da tom čekanju dođe kraj. Jer nismo više klinci, stvarno je bre vreme!