Ljubav u doba korone

Šta je čovek bez ljubavi i strasti, bez osećaja privrženosti nekome ili nečemu? Šta je čovek bez osećaja tuge, empatije prema bliženjem ali i prema celom svetu, pogotovo u vremenu u kome danas živimo? Bez svega ovoga ljudsko biće je ništa, prazna linija ili jednostavno Aristotelova tabula rasa (neispisana tabla).

I dalje smo u nekom post korona periodu, ali se neke stvari vraćaju koliko-toliko u normalnu. Pre svega se ovde misli na sport. Budimo iskreni i realni prema sebi, jedina stvar koja nas još može „prikovati“ za fotelju na neki duži vremenski period je samo sportski spektakl na malim ekranima.

U ovom vremenu Srbija je jedna od zemalja koja je dozvolila da se na sportskim priredbama na otvorenom mogu okupljati gledaoci i bili smo svedoci večitog derbija pred 15.000 duša, kao i Adrija turnira u tenisu na kome se okupilo oko 5.000 ljudi. Šta je to donelo u pogledu broja zaraženih, vreme će tek pokazati. A  ne treba smetnuti s uma ni preko 18.000 ljudi na stadionu „Rajko Mitić“ proteklog vikenda, kada je Crvena zvezda slavila 31. titulu šampiona.

Eto na delu strasti o kojoj govorimo ovde. Eto nečega što nam popunjava živote ili pak čini važan deo istih, a što nas pomalo i vraća u normalu. Ne, nećemo reći da je sve to što je dozvoljeno normalno i da je ceo svet glup, samo mi Srbi najpametniji i uvek mimo planete. Ali moramo istaći da je ljudima sport izduvni ventil upravo te nagomilane muke u životima i neki impuls upravo milion puta pomenute strasti ka nečemu, što je u devedeset minuta, u četiri četvrtine, u dva seta ili u jednom poluvremenu, najjači mogući fokus i smer misli velike količine ljudi u uspeh pojedinca ili grupe ljudi složenih u jedan tim.

I nisu samo “Srbi ludaci” pohrlili kad mu vreme nije, već su to uradili i ljudi koji su u vremenu iza nas možda i najviše propatili – Italijani. Vratio se fudbal na „čizmi“, a Napoli je osvojio Kup Italije. Naravno u zemlji gde je bilo 35.000 mrtvih sve će se još dugo vremena igrati pred praznim tribinama, ali je opet strast odnela pobedu nad razumom, kako to obično biva.

Nakon trijumfa i otimanja pehara Kupa omraženom Juventusu, boljim izvođenjem penala, Napolitanci su, predvođeni Đenarom Gatuzom sa klupe i podizanjem pehara Lorenca Insinjea, lansirali sugrađane na ulice grada na jugu zemlje. Kao u stara dobra vremena fontane su bile pune ljudi, nema socijalne distance, napolju je i staro i mlado i golo i boso, sve što grad podno Vezuva ima. A ima – vulkan, strast, lavu koju niko ne može držati zatvorenom jer se ona skuplja, u ovom slučaju mesecima, a onda je morala da izađe i izazove potres i izliv emocija. Jer to je sport, tu smo svi isti, kao što rekosmo u tim momentima se gubi razum, želi samo jedno i kada se do toga dođe, iz nas hulja na sve strane.

Naravno, osuda i Srba i Italijana je svuda i to sa jedne strane možda i mora tako, ali stvarnost je drugačija. Mi smo svi ovde južnjaci, vrele krvi, puni strasti prema onome što radimo i onome što volimo. Poštovaćemo sve do krajnjih granica, ali kada iz nas izbije vrelina niko je ne može zaustaviti, ma koliko se trudio. Jednostavno, to smo mi i to su oni. I da, biće još žrtava korone, izazvaće ovakvi skupovi verovatno i neželjene efekte, kao što je onaj meč iz Milana kada je čitav Bergamo došao da u Ligi Šampiona prati svoju „boginju“ Atalantu.

Bilo kako bilo, virus je i dalje tu, preti i vreba kad se najmanje nadamo, ali kako naći balans razuma i srca, balans straha i strasti, balans života i smrti, da li iko to zna?!