Nikola Janković za Medalju: “U senci eventualnog skandala Švajcarce će rešiti Sergej, Mitar i Tadić!”

Navikli smo da živimo u haosu i izgleda da tako mora biti u svim sferama života, stoga je fudbal kao najvažnija sporedna stvar na svetu, samo eksponent stanja u jednom društvu, čitaj državi.

Tračeve, tabloide, podmetanja živimo svakodnevno, ali je iskra nade makar u fudbalu u koju smo zagledani poslednje dve godine stigla sa istoka. Poput senseija Dragan Stojković Piksi se posle 14 godina vratio u srpski fudbal i postao selektor reprezentacije Srbije. Sve što je do tada okruživalo nacionalni tim, nestalo je. Mudrac sa istoka je sve to prikupio, otklonio i stao ispred svojih učenika rešen da ih zaštiti od svih napada i tako od njih napravi svoje najbolje đake.

Na početku im je ulio samopouzdanje, veru i nadu da su upravo oni dobili najveću čast u nauci kojom se bave, fudbalu, da budu među odabranima i da predstavljaju svoju reprezentaciju. Oni su mu to polako vraćali na terenu. Kroz kvalifikacije, videle su se naznake mirnoće, eliminacija haosa i srpskog inata, već staloženost u teškim trenucima i učenje na greškama. Delovala je Srbija kao najbolji đak koji odrasta pod budnim okom svog profesora, koji ga priprema za nešto veliko.

U takvom raspoloženju Srbija odlazi na Mundijal, igra sjajno u Ligi nacija i počinje da se razvija u pravog čoveka. Prelazi u A diviziju gde će se susreti sa inteligentnijima od sebe u želji da se i dalje dokazuje. Uz to, dobila je i dozu sreće pri žrebu za naredno prvenstvo Evrope, pa će verujemo svi izboriti dva velika takmičenja u razmaku od dve godine, po prvi put. No pre toga, došao je toliko željeni Mundijal.

Sensei je i dalje čuvao mir, bez i jedne trzavice, u najboljem mogućem raspoloženju saopštio spisak učenika za najveću fudbalsku smotru na planeti i činilo se da Srbija ima ono što nikada nije – jedinstvo, mudrost i inteligenciju!

Na samom takmičenju, naš tim je imao uspone i padove. Prevelika očekivanja od prvog meča sa Brazilom i doza arogancije došle su nam glave, da bi u drugom susretu protiv Kameruna naš tim na mahove imao obrise onoga čemu su se svi nadali, ali je na kraju ipak popustio, pokazavši neke bolesti iz prošlosti, za koje se mislilo da se ne mogu desiti.

Za sve to vreme sensei je postajao sve bleđi i bleđi, videlo se na njegovom licu da je postao stariji, ali da je mudrost koju zasigurno ima pojelo razočaranje i neverica. Na konferencijama je to bila senka onog čoveka koji je u kvalifikacijama umeo i da podvigne, znajući kom cilju teži „Kakav bre eventualni, mi moramo da idemo u Katar“!

Dugo se razmišljalo šta se zaista desilo tom čoveku i kako je u avion ušao jedan, a izašao drugi učitelj. Da li velike stvari jedu i one najsmirenije? Izgleda da ima i toga, ali izgleda da su za neke stvari krivi i učenici.

Dok nema profesora svašta se događa u razredu, ali kada je on tu svi su mirni. Biće da je tako bilo i u ovom odeljenju. Neki su se zaigrali previše, pri tom ne poštujući ni svoje drugare, ni svog učitelja, ni svoju školu, a u kraljnjem slučaju ni sami sebe. Jednostavno postoje stvari koje se ne rade! Što je još i gore, sve to pred meč u kome treba da pokažu svo jednistvno koje su gradili dve godine i koje treba da im donese naplatu svega uloženog u prethodnom periodu.

Da bismo rasčivijali sve ovo i najavili meč odluke u trećem kolu grupe G na Svetskom prvenstvu u Kataru između Srbije i Švajcarske, potražili smo pomoć od Nikole Jankovića, nekadašnjeg urednika portala Mondo, sportskog novinara, autora podkasta “Sve u 16”, koji je boravio na mnogim Mundijalima i velikim takmičenjima i čoveka bez dlake na jeziku.

„Prema onome što sam čuo da se tamo dogodilo i kako se dogodilo i ko je kome šta uradio, te kako su se drugi saigrači sa tom informacijom, vrlo škakljivom, poneli to obesmišljava bilo kakav naš razgovor o predstojecem duelu sa Švajcarskom“, počinje razgovor za naš portal Nikola.

„O taktici, tehnici, fizičkoj i mentalnoj pripremi je toliko glupo govoriti, pošto su oni sami napravili jedan vašar tamo i uspeli da uprskaju sve što je do sada urađeno. Ne mogu da se otmem utisku da je pronađen način za samouništenje reprezentacije, čak i kada je bila zašticena pod Piksijevim sensei patronatom od uticaja menadžera, kada je bila postavljena na zdrave noge, tretirana kako treba, oni su uspeli da sve to međuljudskim odnosima potpuno i verovatno trajno poremete. Pokazali su da su i sami tabloidi, da im je to ko je sa kim petljao zanimljivije od toga sta će biti njihov rezultat na Svetskom prvenstvu“.

Videlo se na terenu da su neki igrači bili vidno umorni u prva dva meča, ali da nisu zamenjenim onako kako smo svi očekivali i uostalom kako je rađeno kroz čitave kvalifikacije i u Ligi nacija.

„Govorilo se o tome da li neki igrači lažu Piksiju da li mogu ili ne mogu da igraju, a oni šire tračeve jedni o drugima. U isto vreme im je bitno da budu na terenu, prećutaće povredu, ali neće prećutati nešto što su čuli, videli ili saznali o privatnim životima ovog drugog. To samo govori koliko su nezreli, koliko ništa što im se događa tamo nije bilo slučajno i koliko su onaj Piksijev optimizam vratili na zemlju.  Da se nešto događa videlo sa na svim selektorovim konferencijama za štampu u Kataru. Žao mi je što ovako počinjemo razgovor, ali sam informacije dobio od ljudi kojima verujem, koji su do zadnjeg momenta odbijali da poveruju u sve to i jednostavno bilo bi glupo ovo poricati, jer mozda jesmo lakoverni, ali nismo neinteligentni“, kazao je Nikola i s pravom smo razgovor odveli u stranu pokušaja razumevanja iskrslog problema.

Sličnu situaciju smo imali 2005. godine u košarci, kada su međuljudski odnosi poremetili srpski drim tim u Novom Sadu, a Željko Obradović održao sada već legendarnu konferenciju za novinare i ispričao ko sa kim ne može. Da li je realno sada očekivati tako nešto od selektora, makar kada se vrate u Srbiju?

„Mislim da su trajno narušeni odnosi i da oni to ne razumeju. Ne razgovaraju, nameštaju se i šta selektor da uradi? Da stavi jednog, a da ne stavi drugog? Na kraju krajeva, čini se da je odluka doneta, svi su na klupi. Desilo se između prve i druge utakmice i u drugoj ni jedan od aktera nije bio na terenu.“

Sada selektor ne sme da popusti?

„Nemoj da sada popusti. Koga je sklonio ne treba da igra ni protiv Švajcarske, po svaku cenu, jer šansu treba da dobiju oni koji su došli da nastupaju na Svetskom prvenstvu i da se bave Svetskim prvenstvom. Iskreno se nadam da će startna postava i izmene protiv Švajcarske potvrditi kaznu. To je jedini način. Jer samo postava koja nije zaražena tom vrstom virusa ličnog i emotivnog može da se skoncentrise na fudbal i može da rastereti sebe.
Sada se nadam da ce Piksi uspeti da kao dobar bokser, iz udarca koji smo primili, da vrati još jače i da pokaže stav, kako on svoj prema izgrednicima, tako i tim koji izađe prema protivniku.“

Kako je sada selektoru? Čini se da je sve uradio da ih zaštiti od svega, a na kraju dobio ono čemu se ni u najluđim snovima nije nadao.

“Razočarali su ga! Nije se to desilo u avionu posle neke utakmice u Ligi nacija, pa da on ima mesec dana do sledećeg meča, da vidi sta će sa tim. Nego pred meč u kome treba svi da se skupe, on dobije deo ekipe koji pravi tabloid u reprezentaciji. Da se razumemo, ovde nema dobre odluke, samo se bira manje loša, ali mora selektor sa onim stavom “Idemo bre u Katar”, da saopšti i ovakvu stvar i pošalje jasnu poruku svima. Čak i da neki deo nije tačan, jasno je da ne znamo da se ponašamo na velikim takmicenjima i da to moramo da promenimo.”

Jedan od problema koji dovode do ovakvih stvari jeste i to što našoj reprezentaciji obično treba četiri ili nekad osam godina da ponovo bude deo nekog velikog takmičenja, a u tom preiodu se vrlo često promeni par selektora, par igrača i nikakav kontinuitet se ne postigne. Upravo ono, što naši naredni rivali Švajcarci, već godinama imaju i pokazuju, kako kroz kvalifikacije, tako i na velikim takmičenjima.

“Moramo da imamo strategiju, ideju, metodologiju pred ulazak u ciklus od četiri ili osam godina. Onog trenutka kada reprezentacija počne da rutinira kvalifikacije, uz plasman u elitu Lige nacija smanjivaće pritisak i naučiće sve nas i reprezentativce da se nose i sa uspehom i sa neuspehom na velikoj sceni. Nadam se da će i selektor ostati najmanje do sledećeg Svetskog prvenstva, kakvi god rezultati bili. Jer se sada u reprezentaciju dolazi ozbiljno, nema više doalzaka da se momci rasterete stresa u klubovima, zapali cigareta i odmori, nego se čak i u klubovima propuštaju utakmice da bi se igralo za reprezentaciju. Tako da on mora da ostane!”

A šta treba da menja?

“Mora da menja ljude oko sebe, sastav stručnog štaba, pošto mi se čini da je okupio bliske ljude koji mu povlađuju. Ako sediš za stolom za kojim si najpametniji, sediš za pogrešnim stolom,” poentira Nikola i nastavlja sa konkretnim rešenjima.
“Tu je Dika Stojanović, Goran Đorović, koji je imao veliki neuspeh sa mladom reprezentacijom, Bratislav Živković, trener koji nema uspeha u karijeri i Ljubinko Drulović, koji ima veliki uspeh iza sebe, ali koji nakon toga nije poentirao. Umesto da imamo plejadu mladih i dobrih stručnjaka, gde bi on bio poput Klopa, medijska ličnost, a oni radili jako važan i dobar posao u pozadini. Tu bi trebalo da sedi Ilija Stolica kao jedan od najboljih analitičara u zemlji, koji neće biti dobar trener, ali je idealan pomoćnik i da tu bude Marko Nikolić, koji bi u nekom doglednom vremenu bio Hansi Flik i neko ko će možda naslediti selektora i biti spreman za nastavak kontinuiranog rada u reprezentaciji.”

Uloga Saveza je velika?

“Ta uloga je najvažnija. Sve ovo što se dogodilo u Kataru mora da bude dokumentovano kao ono kako ne treba za sve buduće naraštaje, mlade trenere u savezu, u školi saveza, da sve informacije, odluke oko taktike, pripreme, zbog čega nešto nije bilo dobro ili je bilo dobro, da jednom odradimo one čuvene analize koje niko nikada nije video ni čuo posle velikog takmičenja. Bitno je da mi u jednom kontinuiranom odlasku na velika takmičenja ostavljamo trag o tome kada smo bili dobri i kada smo bili loši. Kada smo bili dobri zašto, kada smo bili loši žašto i to sa sve izjavama igrača koji su tamo u datom momentu. Da savez ima mini-produkciju proizvodnje internog sadržaja. Da ostanu izjave kapitena, ključnih igrača, koji će reći svoj utisak zašto se nešto desilo ili nije, dobro ili loše, svejedno je.”

Govori Janković u jednom dahu i nastavlja priču na kojoj su svoje temelje gradili neki od najvećih univerziteta na planeti zemlji, Harvard I Oksford. Sve dokumentovati I zauvek ostaviti u arhivi, kako bi neko u budućnosti video kako treba I još važnije kako se ne treba poneti u određenim momentima.

„To će sve pomoći da mi nemamo novi početak, kako igrači kažu pri dolasku svakog novog selektora, nego da to bude kontinuirani nastavak. To dovodi do toga da nemamo na osnovu čega da izgradimo kulturu ponašanja i odnosa prema dresu u mlađim kategorijama. Ako bismo radili to, ako bi svako iskustvo bilo zabeleženo i dostupno mi bismo mogli lako da prepoznamo opasnosti koje donosi naš DNK, naša narav i da prestanemo da živimo narative. Da kroz knjige, video zapis, analize i skauting informacije selektoru budu one ponuđene kako bi sveli grešku na minimum, a samo sujeta nekog budućeg selektora bi bila razlog da on takvu vrstu pomoći koju dobija ne prihvati.“

Svedoci smo da se to nikada nije desilo, da anlizu posle velikog takmičenja nikada nismo imali, a verovatno su neke izveštaje čitali u Savezu i to bi se na tome uglavnom završilo. Ko to mora da potegne i uradi prvi i kako do toga doći?

„Stojković mora da bude taj koji će to prvi uraditi. On je bio sve u srpskom fudbalu, vunderkind i ljubimac i nada juga, razlog što je Milko Đurovski bio prodat i dobio je desetku u najvećem klubu na Balkanu, bio je razlog što je Pape Sušić morao da skine broj 10 i preda njemu, bio je kapiten i lider jedne od dve najtalentovanije generacije u istoriji evropskog reprezentaivnog fudbala, uz onu špansku. Bio je kapiten Šukeru, Bobanu, Jarniju, Deji, Mijatu, Mihi, Jugi….Bio je predsednik FSS, bio je predsednik najvećeg kluba na Balkanu, bio je trener i sada je selektor. On mora da nam ponudi sve ovo o čemu sam gore pričao, da sa nekim sedne i sve ispriča ili se to zapiše, kako bi svi budući selektori imali mogućnost da vide kroz šta je prošao i kako. Jer ako to uradi jedan Piksi, uradiće kasnije svi! Niko u istoriji fudbala nije prošao taj put kao on“.

Da se na kraju vratimo i na sam početak. Naredni protivnik je Švajcarska, čvrsta i neugodna reprezentacija sa kojom je teško igrati i kojoj je teško postići gol. Srbija je sve to osetila na svojoj koži 2018. godine, a na ovom Mundijalu su Švajcarci pokazali to načinom na koji su se branili protiv Brazila i rutiniranjem Kameruna, pa im sada igra i bod.

„Najbolje bi bilo da igra tim koji je igrao prethodne dve utakmice i da se proba sa osveženjem krilnih igrača u nekom momentu meča, poput promena koje Konte u svojoj fromaciji pravi, jer smo već protiv Brazila na poluvremenu dobili poruku da su bili premoreni. A još jedna stvar nam u ovoj priči ide u prilog, jer je većina golova na ovom prvenstvu došla iz međuprostora, centaršutem koji ide desnom nogom sa leve strane i levom nogom sa desne strane. Uostalom pa i Portugalu smo u Lisabonu takav gol dali za pobedu.
Oni imaju ono što mi treba da postanemo. Konstantnost i blago rutiniranje kvalifikacija. Njima treba bod u Italiji u kvalifikacijama i uzmu bod. Na Evropskom su eliminisali Francusku, ispali od Španije na penale. Oni podsećaju na klub. Igraju i ponašaju se kao dobar učesnik Bundeslige, koji u svakom trenutku zna šta hoće, a sve to se postiže kontinuitetom. I bez obzira što njima igra i nerešen rezultat, svakako mislim da je bolje što mi moramo da tražimo trijumf, jer se pokazalo da mi ne umemo da igramo na bod.“

Hoćemo li ga naći? Možemo li Švajcarce da rešimo hladne glave, ali vatrenog srca?

„Možemo! Pored svega ovoga mislim da ćemo dobiti meč, jer smo saterani u ćošak iz koga će Tadić, Mitrović i Sergej postići po gol,“ zaključio je Nikola sjajan razgovor i razgovor koji je očigledno nemoguće izbeći kada je Srbija učesnik velikog fudbalskog takmičenja.

Sada ostaje da se nadamo da ćemo ulogu osvetnika iskoristiti, jer nam se vraćaju ispiti koje nismo bili u stanju da položimo. Vraća nam se šesnaestina finala sada sa Švajcarskom, pa nas posle toga svemir baca na Portugal, pa bi nas moglo odvesti i na Hrvatsku, koja je jedna od dve reprezentacije koje nikada nismo dobili. Karma je….