Preminuo je Siniša Mihajlović

Tužne vesti za srpski i svetski fudbal stižu iz Italije ovog petka. Nakon duge borbe sa leukemijom, u 54. godini preminuo je legendarni Siniša Mihajlović.

Siniša Mihajlović je rođen u Vukovaru 20. februara 1969. godine. Prve fudbalske korake načinio je u Borovu gde je i započeo seniorsku karijeru. Usledio je prelazak u Vojvodinu 1988. godine, da bi 1990. započeo mandat u Crvenoj zvezdi.

U Zvezdi su ga tog 10. decembra 1990. dočekali Dejan Savićević, Robert Prosinečki, Vladimir Jugović, uz trenera Ljupka Petrovića i ostali saigrači sa kojima je pokorio Evropu i svet osvojivši Kup šampiona i Svetsko klupsko prvenstvo. Tih trofeja ne bi ni bilo da nije bilo i Mihajlovićevih golova, a posebno upečatljiva bila su ona dva u beogradskom revanšu sa Bajernom u polufinalu, iako se onaj drugi pisao Klausu Augentaleru.

Dve godine kasnije seli se u Romu, a u Italiji je nosio dres i Sampdorije, Lacija i Intera. Ogroman trag ostavio je u Seriji A, nosivši dresove ovih velikana. Romu je tada trenirao Vujadin Boškov koji ga je baš prekomandovao na poziciju levog beka.

Očekivanih rezultata ipak nije bilo pa je 1994. Mihajlović prešao u Sampdoriju u kojoj je opet zaigrao sa saigračem iz Zvezdinih dana Vladimirom Jugovićem. Trener je bio Sven Goran Eriksen, u timu Valter Zenga.

Leta 1998. godine, nakon Svetskog prvenstva u Francuskoj na kome je SR Jugoslavija stala u meču sa Holandijom u osmini finala, Mihajlović odlazi u tada moćni Lacio gde je trener bio ponovo Eriksen. Bilo je to euforično leto za Lacijale, jer su pored Mihajlovića stigli i Dejan Stanković, kasnije su se njih dvojica okumili, te Marselo Salas i Bobo Vijeri.

Odmah posle toga preselio se u Milano u kome je kao jedan od najiskusnijih uz velikog prijatelja Roberta Manćinija vodio Inter do pehara Serije A, dva trofeja u Kupu i jednog u Superkupu.

Momentalno nakon završetka igračke karijere uskačio je u trenerske vode kao Manćinijev asistent i tu se zadržao dok Masimo Morati nije otpustio šefa struke kako bi doveo Žozea Murinja. Mihajlović je tada otpočeo samostalnu karijeru, na Apeninima je vodio Bolonju, Kataniju, Fjorentinu, Milan, Torino, ne devet dana lisabonski Sporting i opet Bolonju u kojoj ga je bolest i stigla.

Za reprezentaciju je igrao od 1991. do 2003. godine, kako god da se ona zvala – SFRJ, SRJ, SCG – i upisao je 63 nastupa uz deset postignutih golova. Igrao je na Svetskom prvenstvu 1998. i na Evropskom prvenstvu 2000. godine.

Između svega toga bio je i selektor Srbije od maja 2012. do oktobra 2013, ali je otišao sa te funkcije nakon što u konkurenciji Begije i Hrvatske nije uspeo da izbori plasman na Svetsko prvenstvo u Brazilu, mada je vrhuška Fudbalskog saveza, pa i dobar deo javnosti, bio za njegov ostanak zbog dopadljivog stila igre.

Postoje priče da je upravo on “suflirao” Vujadinu Boškovu da pusti “ovog malog Totija” u igru koji je kasnije postao legenda Rima, a njegovu trenersku karijeru će obeležiti i što je u Milanu pustio na gol tada 17-godišnjeg Điđija Donarumu.

Hvala za sve Miho i neka ti je večna slava!

KARIJERA
1986 – 1988: Borovo
1988 – 1990: Vojvodina
1990 – 1992: Crvena zvezda
1992 – 1994: Roma
1994 – 1998: Sampdorija
1998 – 2004: Lacio
2004 – 2006: Inter

REPREZENTACIJA JUGOSLAVIJE
Utakmica: 63
Golova: 10

TROFEJI
Kup evropskih šampiona: Crvena zvezda 1991.
Interkontinentalni kup: Crvena zvezda 1991.
Kup pobednika kupova: Lacio 1999.
UEFA Superkup: Lacio 1999.
Titule prvaka Jugoslavije (3): Vojvodina 1988/1989, Crvena zvezda 1990/1991; 1991/1992
Serija A (2): Lacio 1999/2000, Inter 2005/2006
Kup Italije (4): Lacio 1998, 2000, Inter 2005, 2006
Superkup Italije (3): Lacio 1998, 2000, Inter 2005

TRENERSKA KARIJERA
2006/2007: Inter (pomoćnik)
2008/2009: Bolonja
2009/2010: Katanija
2010/2011: Fjorentina
2012/2013: Srbija
2013/2015: Sampdorija
2015/2016: Milan
2016/2018: Torino
2018: Sporting Lisabon
2019/2022: Bolonja