Od kapitena do selektora – Srbija bez Piksija ne može na EURO

Nakon 24 godine dugog posta, reprezentacija Srbije će se, prvi put kao samostalna zemlja, naći na smotri najboljih evropskih selekcija naredne godine u Nemačkoj!

Deluje nerealno, kao neki san, ali je surova istina. Sada već ljudi u mlađim godinama, rođeni 2000-ih, prvi put će videti svoju zemlju kako se nadmeće u fudbalu sa ostalim selekcijama sa evropskog kontinenta. Da ne govorimo o onim starijima među kojima je i pisac ovih redova, koji su kada je, tada Jugoslavija, igrala na poslednjem evropskom prvenstvu imali 3 godine i apsolutno se ničega ne sećaju, nego po Jutjubu traže snimke mečeva protiv Slovenije i Španije ili gledajući statistiku koja nesumnjivo kaže da su najbolji strelci tog prvenstva bili Patrik Klajvert i Savo Milošević.

Deluje kao da je to bilo pre mnogo, mnogo godina. Osećate li se staro? Kakve smo samo šanse propustili da se nađemo na kontinentalnim prvenstvima kada smo u reprezentaciji imali Dejana Stankovića, Nemanju Vidića, Aleksandra Kolarova, Branislava Ivanovića, Nemanju Matića, Nikolu Žigića, Marka Pantelića. Ipak, oni tada očigledno nisu imali taliju, a talija je Dragan Stojković.

Popularni Piksi je te 2000. godine bio kapiten Jugoslavije, a evo 24 godina kasnije, kao selektor vodi naše Orlove ka Nemačkoj i prvom EURU za našu zemlju kao samostalnu od 2006. godine. Nakon fijaska u Kataru i mnoštvu problema koje je naša reprezentacija imala, sam Piksi je nakon plasmana na EURO rekao da je ovo njegov dug koji je otplatio naciji nakon Svetskog prvenstva prošle godine.

Srbija se na kraju plasirala na Evropsko prvenstvo sa druge pozicije, iako je u jednom trenutku držala i vodeće mesto dok su Crnogorci vodili u Budimpešti, ali su se kasnije Mađari vratili tamo gde im realno i jeste mesto, a i mi smo.

Pred prepunom “Dubočicom” u Leskovcu, naši Orlovi su tražili uzlet ka Nemačkoj. Podsetimo, UEFA je sankcionisala naš savez pa su na jugu Srbije uživo meč mogla posmatrati samo deca, da bi dva dana pred meč UEFA ublažila kaznu i dozvolila da na zapadnoj tribini može biti i starijih ljudi. “Srpski Mančester” je bio dobar domaćin, a deca oduševljena što mogu uživo da vide takve asove kao što su Aleksandar Mitrović, Dušan Tadić, Filip Kostić ili Dušan Vlahović.

Međutim, za potpunu dramu su se potrudili upravo glavni akteri i njihov režiser. Protiv selekcije Bugarske, koja budimo potpuno iskreni, nema neki kvalitet kojim dičila nekih davnih godina, naši momci su jedva odigrali nerešeno 2:2. Srbiji je odgovarao bod, to niko ne spori, ali Srbija ne bi bila Srbija kada u poslednjem kolu ne bi stigla do drame i nervirala celokupnu naciju koja na poslednji sudijski zvidžduk nije znala kako da reaguje. Jesmo bili srećni, ali i nismo. Jeste nam bilo drago, ali ne na način na koji smo želeli. Doduše i mi smo malo težak narod, pa nam nikad ne odgovara sve i volimo da tražimo dlaku u jajetu. A dlaka u ovom jajetu je bila apsolutno neprihvatljiva igra naših Orlova protiv debelo slabijeg rivala koji nije imao apsolutno nikakve šanse i rasterećen je došao u Leskovac.

Igra našeg tima do poluvremena je i ličila na nešto, videla se energija i želja kod Piksijevih momaka. Od starta su krenuli agresivno, Bugari su jedva prelazili centar, ali od konkretne igre nismo videli mnogo. Nekoliko pokušaja sa distance, par solidnih šansi koje su poništene zbog ofsajda i to je to. Ali onda je usledio prekid, kada Gudelj glavom šutira, lopta se od prečke odbija do Veljkovića koji isto glavom sprovodi loptu u mrežu Bugara za erupciju u celoj Srbiji. Iako je naš tim do poluvremena mogao do još nekog gola, na pauzu se otišlo sa minimalnom prednošću našeg tima.

U tim trenucima se u Budimpešti igrao duel Mađarske i Crne Gore, a na poluvremenu su gosti vodili sa 1:0. Tada je stanje na tabeli bilo takvo da smo mi bili na prvom mestu, a Mađari na drugom. Crnogorci su se nadali kiksu naše selekcije kako bi se oni plasirali na Euro, dok su Mađari bili sigurni putnici za Nemačku. Da li je to vođstvo Crnogoraca omelo naše igrače i ubacilo im crv sumnje u sebe, da u slučaju poraza od Bugarske ostaju bez još jednog Evropskog prvenstva, verovatno nikada nećemo saznati. Ali deluje da jeste bilo tako. U nastavku su naši igrači igrali dosta neopreznije i videlo se da Bugari preuzimaju inicijativu meča u nekim trenucima. A onda su u rasponu od 59. do 69. minuta gosti postigli dva gola, drugi identičnom kontrom kao onomad na Mundijalu u Rusiji od Švajcarske i tada je počela drama. Sva sreća po nas, pa pre tog drugog gola, Crnogorci primaju dva brza gola od Mađarske, pa i sa tim rezultatima idemo na Euro, ali šta bi sa onim Piksijevim da voli sam da odlučuje o svojoj sudbini i da “neće njega Bugari da sapletu”?

U nastavku je Piksi ubacio ofanzivne igrače, krenuo po pobedu ili bod, a spasio nas je još jedan defanzivac, Srđan Babić koji je posle kornera kao na treningu zakucao loptu u mrežu Bugara. Do kraja meča je Srbija imala par šansi, ali deluje da je bila i te kako zadovoljna bodom protiv Bugarske koji ih je na kraju odveo na toliko dugo čekano Evropsko prvenstvo.

I dok u narodu nije vladala euforija povodm toga, svakako jeste bilo drago svima, na terenu je usledila druga slika. Igrači Srbije su skakali jedni na druge, usledila je neverovatna radost, a i sam Piksi nije delovao ni malo zabrinuto. U redu, dugo su trajale kvalifikacije, borili su se naši momci sa svakakvim rivalima sve zarad ovog cilja i jesu zaslužili malo oduška, ali sudar sa realnošću je neminovan. Srbija na svom terenu, na novom stadionu, na odličnoj travi, na terenu sa sjajnim uslovima nije uspela da u meču koji je okarakterisan kao istorijski i jeste takav, da pobedi reprezentaciju Bugarske koja u ovim kvalifikacijama na sedam utakmica do ove ima ukupno tri boda (tri remija).

Suština je sledeća, Srbija posle 24 godine ide na Euro i to jeste veliki uspeh. Problem je što se u izdanjima Orlova od novembra 2022. i Katara do novembra 2023. nije popravilo apsolutno ništa. Treba čestitati, treba slaviti, ali potom treba i mukotrpno raditi. Izdanja naše selekcije jesu bila ispod svih očekivanja u ovim kvalifikacijama i samo slaboj grupi možemo zahvaliti što se ta igra nije odrazila na krajnji ishod. Ako je nešto dobro, to je što će se put Nemačke krenuti bez bilo kakve euforije. Znamo kakvi smo bili u Kataru, znamo kakvi smo u kvalifikacijama i videćemo kakvi ćemo biti u prijateljskim mečevima koji će poslužiti kao svojevrsno zagrevanje pred šampionat Evrope. Ali, mora se pošteno priznati da sa ovoliko problema u igri, naš državni tim nema čemu velikom da se nada u Nemačkoj.