Italija nam ponovo pokazala da nismo više zemlja košarke!

Srbija još jednom nije umela da odgovori na paljbu Azura i završava prvenstvo Evrope!

Selekcija Srbije poražena je od Italije u osmini finala prvenstva Evrope rezultatom 94:86 i tako ostala bez već viđene medalje na Eurobasketu. Ono što još više boli jeste to što nismo ni blizu prišli medalji, a među navijačima se stekao utisak da smo već osvojili jednu – i to onu najsjajniju.

Onda je usledilo bolno prizemljenje od strane, koga drugog, do Italije. Azuri su, baš kao i prošlog leta u kvalifikacijama za odlazak na Olimpijske igre, bili kobni za Orlove, koji su u eliminacionu fazu stigli sa maksimalnim učinkom, ali su nokautirani već na prvom koraku iako su u jednom trenutku meča imali 14 poena prednosti.

Stalno je u narodu bilo govora o srpskom Džokeru, o dvostrukom MVP-u najjače lige na svetu i o tome kako on ne želi da igra za reprezentaciju. Ipak, kako je Nikola Jokić kročio na parket beogradske Arene u duelu kvalifikacija protiv Grčke, sve se to po nekom automatizmu zaboravilo i skandiranja “MVP, MVP” postala su redovna do ove kobne večeri u Berlinu.

Tako i treba da bude. Sve loše se zaboravi i krene se čistog srca u velike pobede. Svi su ovaj tim kovali u zvezde i predviđali ubedljive pobede do finala i zlatnog odličja oko vrata selektora Pešića i njegovih 12 vojnika.

Ali, očigledno da problem nije samo u Džokeru, Pešiću, ili Jagodić-Kuridži, čije je ime na spisku za EP izazvalo toliko polemika, a on je sa svojih 35 godina pokazao više energije i živosti od dosta mlađih igrača. Ne možemo i ne smemo kriviti ni jednog igrača ponaosob, niti ćemo to raditi. Ali se nameće suštinski zaključak, a to je da selekcija Srbije nema lidera. Ne postoji čovek koji će, kao Dončić protiv BiH podviknuti, oterati igrače negde, a onda nezavisno od toga koliko godina ima i kakav status, staviti celu zemlju na svoja ledja i pokrenuti ceo tim. Ne postoji neki Rudi Fernandez, koji se u meču osmine finala protiv Litvanije baca za loptu koju evitentno ne može da dohvati sa svojih 37 godina i daje primer mlađima šta je reprezntacija, šta je država i kako se postaje vođa i neko u koga svi gledaju i dobijaju neophodnu energiju.

Sada će krenuti izgovori, polemike, da li je Pešić trebalo da izostavi Teodosića, da li je Jokić trebalo da igra 40 minuta, da li je ovaj Micić i onaj iz Efesa ista osoba, da li nam toliko nedostaje Bogdan Bogdanović, da li smo se prelako odrekli Saleta Đorđevića na klupi. Verovatno su neki već smenili Pešića, sklonili Danilovića i krenuli u remont srpske košarke, koja je u ogromnom kanalu, makar što se tiče klupske situacije. A očigledno da nam u tom smeru ide i reprezentativna.

Utakmica sa Italijom je umnogome ličila na onu iz Beograda od pre godinu dana, samo što su tada Azuri vodili čitavog meča, a sada je Srbija bila ta koja je do polovine druge deonice imala +14 uz sjajnu igru Jokića. Raspoloženi Nikolo Meli je pravio velike probleme najboljem igraču Srbije, držao je svoj tim u igri, a posle vezanih trojki Marka Spisua i Simonea Fontekija Azuri su u 19. minutu došli do samo tri poena minusa – 46:43. Srbija je na odmor otišla sa šest poena viška 51:45.

Italijani su u 26. minutu ostali bez isključenog selektora Poceka, koji je morao van parketa zbog druge tehničke greške klupi Italije. Poceko se rasplakao, zagrlio svakog igrača ponaosob, pozdravio se sa čitavom klupom Srbije, otišao do predsednika saveza Danilovića i potom uz ovacije izašao sa terena. To je bila dodatna injekcija za njegove izabranike koji su nastavili sa neverovatnom igrom i energijom. Spisu je ubrzo postigao tri vezane trojke i svom timu je posle mnogo vremena doneo prednost – 66:63.

Italija je u prvih pet minuta poslednje deonice ubacila četiri trojke (po dve Spisu i Polonara) i serijom 16:2 došla je do velikih 12 poena prednosti – 82:70. Ponovo je kod nas bio Jokić taj koji je ludom trojkom sa pola terena uz faul smanjio zaostatak i vratio nadu da Srbija može do preokreta.

Ipak, Italijani su dobro znali šta hoće i kako da dođu do cilja, Srbija je potpuno ostala bez igre i bez većih poteškoća Azuri su obezbedili mesto u četvrtfinalu.

Italijani su pogodili 16 trojki iz 38 pokušaja, a najbolji je bio Spisu sa 22 poena (6/9 za tri) uz 4 skoka i 6 asistencija, Nikolo Meli je dodao 21 (6sk, 4as), Simone Fontekio 19, a Ahile Polonara 16 (8sk, 3as).

U našem timu je Jokić imao 32 poena, 13 skokova i 4 asistencije, Vasilije Micić je upisao 16 uz 4 skoka i 8 asistencija, Kalinić je imao 12, a Lučić i Marinković po 8 poena.

Srbija je, dok je MVP NBA lige bio na parketu, a to je bilo 28 minuta, imala +11, a dok je Jokić bio na klupi (što je preostala 12 minuta) imala neverovatnih -19, što je podatak koji evidentno treba da zabrine sve u Savezu, naročito selektora Pešića.

Na kraju ostaje žal za još jednom propuštenom prilikom ove generacije, koja i te kako zaslužuje zlatno odličje i ima kvaliteta za to. Samo, očigledno nema tog herca da dobija velike, teške i neizvesne utakmice. Nema te energije i nema te srčanosti koja donosi pobede. Uostalom, pogledajte samo kako Novak Đoković osvaja neke turnire i sa čime se sve bori i koliko je mentalno jak i sposoban i sve će vam biti jasno.