Bravo, momci! Srbija je na dobrom putu!

Napokon je srpska rukometna reprezentacija odradila jedno prvenstvo posle koga će samo nerealni ljudi reći da je podbacila.

Naš tim je u konkurenciji Katara, Alžira, Argentine, Holandije, Norveške i Nemačke poražen samo dva puta, od potonja dva rivala i tako zaustavljen na korak od četvrtfinala Svetskog prvenstva. Nije mala stvar! Pogotovo kada se ima u vidu kako je u prethodnih 10-ak i više godina Srbija izgledala na velikim takmičenjima.

Ovoga puta, nakon dve pobede i poraza u preliminarnoj rundi, Srbija je izborila plasman u glavnu rundu takmičenja. Tamo je, što često čujemo, pokazala karakter, ali i kvalitet, te naravno i svoje slabosti na kojima valja raditi.

Prvi rival, najteži, bila je Norveška. Orlovi su do sredine drugog dela izgledali maestralno, a onih 19:14 u 35. minutu ćemo pamtiti. Pamtićemo i prvo poluvreme koje je bilo za udžbenike uz žestoko nadigravanje favorizovanog rivala. Kada su kola krenula nizbrdo, nije se našao niko da ih zaustavi, pa je tako Srbija probuđena iz sna o četvrtfinalu. Ukoliko se samo na tren vratimo na prvo polovureme ovog duela, možemo reći da putokaz postoji. Odlične intervencije Milosavljeva, dobra saradnja bekova i pivota, uz raspoložena krila garantuju da Srbija može mnogo.

Pored sjajnih golmana, rukometna Srbija dobila je bekove u liku Orbovića, Milosavljevića, pa i Vejina dok se nesrećno nije povredio. Naravno tu su već nosioci ovog tima Kukić i Đorđić, koji će čini se na svojim plećima nekada morati više odgovornosti da preuzmu, uz na krilima Radivojevića, braću Iliće, ali i odličnog Vorkapića. Ne zaborvimo da ovom timu nedostaje i povređeni Darko Đukić. Na crti je briljirao Dragan Pešmalbek, uz prekaljene Marsenića i Abutovića u odbrani, dok su sjajno svoje role iskorsitili, pored Vorkapića, Borzaš i supertalentovani Dodić i Jovica Nikolić. Ono što posebno raduje jeste mladost ekipe koju sa klupe predvodi Toni Đerona. Španac se takođe ne libi da u vatru pošalje mlade igrače, a nema sumnje da će Srbija u narednom periodu videti još kog rukometnog bisera.

U naredna dva duela naš tim je pokazao ono što godinama nije. Srbija je obično posle “napaljenog” meča, dolazila u situaciju da gubi od rivala od kojih ne bi smela. Ovoga puta to nije bio slučaj. Kao što u prvoj grupi nije dozvolila iznenađenja Alžiru i Kataru, sada to zadovoljstvo nisu dobili Argentina i Holandija.

Gaučosi su nas mučili u prvom poluvremenu, a onda je Srbija sredinom drugog dela prelomila taj meč, dok je još teži ispit položen protiv Holanđana.

Patila je Srbija, borila se sa brzom igrom rivala, imala zaostatak i od -4, ali je na kraju ostvarena pobeda od 32:30. Ponovo je Đeronin tim pokazao da ne odustaje, napokon je posle Španije 2013. pobeđena evropska reprezentacija na Svetskim prvenstvima, posle tadašnjeg trijumfa nad Belorusijom. Deo tog tima bili su i sadašnji reprezentativci Nemanja Ilić, Bogdan Radivojević i Mijajlo Marsenić.

Na kraju, kada se spušta zavesa može se reći da je Srbija 11. mestom ostvarila najbolji plasman na Mundijalima posle SP u Španiji 2013. godine i generalno najveći uspeh posle srebra u Beogradu 2012. godine na Evropskom prvenstvu te nagovestila bolje dana za srpski reprezentativni rukomet. Momci su pokazali da mogu sa svima, da malo iskustva na velikim takmičenjima nedostaje za nešto više. Završnicu uglavnom igraju reprezentacije koje su godinama u samom vrhu, a Srbija tamo tek želi da bude i ruku na srce nije još uvek nivo tog društva.

Materijala ima, pravi selektor je tu, vreme radi za njih! Momci, hvala što ovaj rukometni januar nije bačen i neće biti zaboravljen, a od vas očekujemo da svaki naredni bude makar na ovom nivuo, a sa ovakvim stavom doći će i ta medalja!

Autor: Nikola Mihajlović