LŠ: Najbolja do sada, a tek sledi finale

Strast, radost, tuga, bol, patnja sve to u jednom, pa na kvadrat donela nam je ovogodišnja Liga šampiona, po mnogima najbolja ikada.

Od kada je nastao fudbal je služio, kao i svaki sport uostalom, da zabavi masu. Da čovek pobegne od svakodnevnih briga i problema, te da kroz sport generišu svoja osećanja. Međutim vremenom se mnogo toga na ovoj planeti promenilo, neki bi rekli na gore, pa se tako i strast u sportu podigla na mnogo viši nivo. Daleko je to sada od zabave za mase. Sada je to pitanje života i smrti.

Slagali se sa tim ili ne, sigurno ste uhvatili sebe kada u nečemu istinski i iskreno uživate, a onda već u sledećem trenutku strepite, e to je ta strast i to pitanje svega u, neki bi rekli, običnih 90 minuta.

Upravo smo sve ovo imali prilike da vidimo u ovogodišnjem najboljem klubskom takmičenju u Evropi – Ligi šampiona. Polufinalni susreti bili su kulminacija neverovatne sezone, a ne zaboravite, čekamo finale.

Kad smo kod finala u njemu će se sastati dva engleska kluba, Liverpul i Totenhem, ali to na kakav su način ovi klubovi došli do plasmana u čarobnu Madridsku noć 1. juna najbolje objašnjava jedan frapantan podatak. Samo 45 minuta pre kraja obe utakmice polufinala, finalistima je bilo potrebno po 3 pogotka, kako bi prošli dalje?! I da, desilo se

Prvo smo nakon pobede Barselone nad Liverpulom na Nou Kampu od 3:0 bili svedoci neverovatnog preokreta na Enfildu, kada su “Crveni” ne samo stigli, nego i prestigli “Blaugranu” u još jednoj fudbalskoj noći za pamćenje. Bilo je tu mnogo heroja. Bilo je onih koji nedostaju, ali jednostavno sve je nekako leglo. Bolji je bio Liverpul kada se sagledaju oba meča, pa čak ni “čarobnjak” iz Argentine nije mogao ništa u potpunom raspadu španskog kluba na tlu Engleske. Moramo pomenuti i egzekutore Divoka Origija i Đina Vajnalduma, ali i fantastičnu reakciju Trenta Aleksandera-Arnolda, kada onako izvodi korner dok niko ne primećuje i kao mačem seče odbranu Barselone, a budni Origi zabada oštricu u srce Mesiju i drugarima, za veliko slavlje, kao kad gladijator probode žrtvu, a cela arena razjareno kliče od oduševljenja. E, to je ta strast. Patnja i bol, na jednoj, a nekontrolisana emocija na drugoj strani.

Kada smo mislili da smo sve videli usledilo je drugo polufinale i nova lepota fudbalske igre i sve ono zbog čega je ovaj sport najvažnija sporedna stvar na svetu.

Ajaks je posle pobede od 1:0 u prvom meču, na Johan Krojf areni dočeo Totenhem i krenuo kao iz bajke. Korner poput onog iz Torina protiv Juvenusa i gol sjajnog Matijasa de Lihta glavom, za slavlje u Holandiji. Nije dugo vremena prošlo, a Dušan Tadić je sjajno primio loptu na svojoj polovini, odigrao dupli pas i sjajno proigrao Ziješa za potpuno stanje ludila. Na semaforu je pisalo 2:0, ukupno je bilo velikih, ogromih i za gotovo sve ljubitelje fudbala, pa makar da ste u tom trenutku i fan Totenhema, nedostižnih 3:0.

Međutm, onda je i ovde budući finalist u drugom poluvremenu došao do potrebnia tri komada, a super heroj ovog podviga bio je Brazilac Lukas Moura svojim het trikom.

U samo četiri minuta bilo je nerešeno, da bi se od 60. minuta igralo bez spuštenog garda sa obe strane. Imao je Tadićev Ajaks nekoliko šansi, Loris je bio fantastičan u pojedinim trenucima, a isto je radio i Onana na drugoj strani, kada je lopta plesala na gol liniji.

A onda, kada su svi očekivali da je to to, da će onaj gol iz Londona biti dovoljan Ajaksovoj dečurliji za finale – toranj u napadu ,,Pevaca” Ljorente uspeva da spusti jednu dugu loptu do Dele Alija koji fantastično dodaje do Lukasa, za muk u 95. minutu utakmice na Johan Krojf arena. Kao sveće redom su popadali igrači Ajaksa, san je prekinut košmarom, ponos i strast su zamenili tuga i bol, a za tili čas egzaltiranost se prenela na fudbalere iz Londona, na stručni štab i fantastičnog arhitekte ovakvog Totenhema, Mauricija Poketina, koji ničice pada i ljubi travu gostujućeg stadiona sa suzama u očima.

E da, i to je ta emocija. Svi su na toj travi, svi plaču, a nisu svi ni srećni, ni tužni. Takvu strast i takav osećaj samo sport može da proizvede.

Kada smo kod finala i Maurcija Poketina moramo pomenuti i njegovog suparnika u završnom činu – Jirgena Klopa. Dvojica sjajnih stručnjaka, zaslužuju veliki okršaju na stadionu Atletiko Madrida 1. juna, bez ikakve dileme.

Veliki motivatori, veliki radnici i fudbalski fanatici uspeli su da u sezoni u kojoj Juventus dovede Ronalda da bi osvojio Ligu Šampiona, Mančester Siti sa Gvardiolom našpanuje tim za pehar, PSG uradi sve da sačuva Nejmara i na krilima svetskog šampiona Mbapea se bori za “ušatog”, Barselona i Real večito budu dominantni i favoriti za završnicu, madridski Atletiko juri trofej na svom stadionu, dođu do ogromnog uspeha i završnog okršaja koji će im doneti slavu, čast i besmrtnost.

Sport nam je dakle još jednom pokazao da je zbog svega ovoga ono što jeste, zbog ovoga emocije rade 90, 120 ili 280 minuta. I nemojte se čuditi kada na ekranu tokom utakmica vidite ljude od 8 do 88 godina kako strepe, grickaju nokte, plaču, drhte ili jednostavno nemo ćute, jer su ljudi u ovom i ovakvom svetu jedino još možda u sportu ostali saosećajni, jedino još sport može proizvesti da 80, 90 ili 100.000 ljudi u jednom trenutku diše, želi i sanja jedno bez obzira na različitost.