Fudbalska ljubav i strast u večnom gradu

Dođu tako dani kada se valja prisetiti kako je sve počelo. A naša ljubav, iako te nikada uživo nisam video, traje od početka ovog veka. Priznajem, grešio sam pre tebe, imao sam druge, a da ih nisam dovoljno dobro ni poznavao. Nisam znao šta znači Rossonero, a ni Biancocelesta, ali sam osećao da mi ne prija, bez obzira što na sebi jedni imaju crvenu, moju omiljenu boju, a drugi su imali prezime kao moje, pa je jedini uslov bio da na leđima piše Mihajlović. Eh, da je bilo nešto ranije, to bi bilo na onom bordo dresu, o kome je ovde reč, ali Miha me je prevario, ali sam uspeo to brzo da ispravim.

Priznajem opet, pogrešio sam, ali onda sam bolje razumeo, shvatio i video Njega, velikog Frančeska kako sa sjajnim baratanjem bubamarom i dugom kosom pleni terenima u Italiji. I tada sam shvatio, ovo je ljubav, odanost i veličina kulba, ali i mog omiljeng grada van Srbije, ovo je Roma, ovo je Rim, a tu je i Princ. Dakle ja sam Romanista.

Odrastanje uz tebe počelo je sjajno. Kafu, Aldair, Tomazi, Batistuta, Montela, Kasano, Toti i ostali – 17. jun 2001. godine, pala je Parma, a došao je skudeto. Jedini od tada, ali posebno drag. Tada sam se zaljubio u giallorosso, od tada si Unico grande amore, ali i velika patnja u godinama koje slede. Patnja kojoj se uvek vraćam, radujem, nerviram i tugujem.

Roma nije klub koji je prebogat trofejima, Roma je klub sa dušom, nekada klub prevelikih očekivanja, ali klub koji je ovom sportu, a posebno na „čizmi“, mnogo dao. Đuzepe Đanini, princ pre princa, Bruno Konti, Falkao, Nils Lidholm, samo su neka imena zbog kojih je Roma velika. Velika je jer je i negovala neke od njih, uspela da ih učini toliko velikima da su možda neki i prerasli klub, ali su bez pogovora ostajali, trpeli svašta, borili se, bili istinski gladiatori u fudbalskoj areni, ali ostajali, a to su cenili i navijači i uprave i protivnici.

La Magica kako neki vole da zovu Vučicu iz Rima, od te radosne 2001. prošla je kroz mnogo turbulencija, borila se za titule i po pravilu ostajala kratkih rukava u sukobima protiv timova sa severa. Mentalitet juga i uzavrele krvi koštali su toliko puta ovaj klub. Ali on je nastavio dalje, jer su uvek tu bili igrači. I to oni pravi, Romanisti, koji su tu odrasli i osećali privrženost ovom klubu i bojama više no i jedan drugi igrač u Italiji, u bilo kom klubu. Tako se iste te 2001. godine Totiju pridružio tada golobradi momčić sa imenom Danijele De Rosi. Debitovao je 10. oktobra, nakon skudeta, a prvi susret u Seriji A odigrao je 25. januara 2003. godine.

Odmah se, poput Frančeska, videlo da Roma dobija lidera. Srce ratnika, noge koje gaze teren uzduž i popreko bez umora i ne priznavanje izgubljene lopte i poraza, e to je Vučici doneo, do današnjeg dana njen naslednik Totija i Romin Capitano futuro, tj. večiti budući kapiten.

I kako to obično biva u ovakvom klubu, ova dva momka čuvali su Romu. U godinama padanja, strahova, u godimana uzdizanja, pa novih padova, oni su bili tu. Držali su klub, svlačionicu, igrače. Znalo se da su glavni, ali i da klubu žele najbolje. Odbijali su Real Madrid u najboljim godinama, ostajali u svom domu i tu gradili porodice. I izgradili ih.

Međutim, u ovom surovom vremenu, kada novac odlučuje sve i kada onaj fudbal sa dušom polako iščezava, došlo je i do problema. Prvo je u sukobu sa Spaletijem, koji će ubrzo nakon toga otići iz kluba, Frančesko Toti prekinuo karijeru, ne želeći da pod stare dane ide iz Rome, zbog jednog čoveka. Iako je osećao da može da igra još. A onda je to učinio i Danijele. I da. I on može da igra. Želi. Međutim, uprava ga ne želi. Njegova Roma ga ne želi. Ili bolje rečeno, oni što danas vode ovaj klub. Oni koji su svojim dolaskom obećavali kule i gradove, čitaj skudeta i stadione, a oterali su kapitene i simbole, rasprodali tim koji je igrao polufinale Lige Šampiona, da bi na kraju rekli da im je žao. Ali su još tu. Naravno zbog para. Naravno da bi zaradili i naravno da bi opravdali uloženo. Jer danas niko od njih ne posluje sa gubitnom.

Jedino što očigledno ne znaju i što očigledno nisu naučili, a evo mi neki, koji Rim i Romu nismo ni videli, ali jesmo osetli, znamo. Roma je strast, Roma je emocija, Roma je ljubav, Roma je patnja, Roma je more, Roma je sunce, a sve ovo je veće od novca. Jer sve ovo je beskrajno.

I da, moramo pomenuti i reči još jednog velikog zaljubljenika u giallorosso, koji je poput De Rosija morao da napisti klub, a da nije hteo.  “DDR, šta da ti kažem, istorija se ponavlja…”: rekao je čovek koji nije rođen i odrastao u Rimu, nije ni samo igrao u Romi, ali nepravda koja je pogodila Rađu Naingolana, ponovila se De Rosiju. I ko zna, možda se ponovi i Florenciju, sadašnjem nasledniku ili nekom novom igraču, nebitno da li će on biti lokalni momak poput Alesandra ili nekog poput Rađe, Manolasa ili nekog trećeg. Jer današnji fudbal je biznis i novac je sve. Ali ima klubova koji nisu ,,plastika,, ima klubova koji večito tuguju, ali im je radost ogromna, ima klubova, kao što je Roma…

Il nostro amore oltre le malignità